НОВОСТИ ЕпископЕпархијаПарохије Линкови Архива Стари сајт

ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ И ЧАСНОГ ПОСТА У ЗАГРЕБУ

У недељу четврту свете Четрдесетнице, 29. марта, 2020. године, Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, началстовао је светом Литургијом у параклису Светог Саве на Светом Духу.




У недељу четврту свете Четрдесетнице, 29. марта, 2020. године, Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, началстовао је светом Литургијом у параклису Светог Саве на Светом Духу.

У беседи после прочитаног јеванђелског текста из јеванђеља по Марку, Митрополит је истако следеће:

„Драга браћо и сестре, служимо свету Литургију испуњени духовном радошћу, јер Литургија јесте сама срж нашега постојања, Литругија јесте пројава Цркве као Тела Христовог, као заједнице верних којој је Глава сам Господ Исус Христос. Истовремено, у тој радости која надилази сваку мисао, сваку логику, свако искуство од овога света, постоји једна сенка због тога што ову свету Литургију служимо само ми који живимо под овим кровом, монаси и свештеници, а недостаје нам присуство пуноће вернога народа Божијег, наше свете Цркве. Међутим, ми знамо где год се служи света Литургија, ту је пуноћа свете Цркве Христове. Ако се не служи света Литургија, могли бисмо рећи да онда, заправо, не постоји ни Црква. Зато искуством поста у којем се налазимо, у великој Четрдесетници, које је увек искуство пустиње, ми знамо да је пустиња испуњена, управо у периоду поста великим искушењима. И данас та искушења осећамо, посебно овде у Загребу. С једне стране, исксушење које је снашло читав свет, а с друге стране, искушење које је задесило све нас који живимо у Загребу и околини. Један од разлога што данас служимо Литургију овде јесте и чињеница да је наш храм Преображења Господњег до те мере уништен да не само да не може да се служи у њему, него је забрањено и да се улази у њега. Али искуство пустиње јесте искуство самога Господа нашега Исуса Христа у пустињи, а пре њега светог Јована Крститеља, а после тога и то искуство Господње преточено и продужено у све векове до наших дана, кроз искуство многих подвижника и светитеља. Искуство победе, искуство наде! Управо онако како је Апостол Павле благовестио, благовестећи пре много векова Јеврејима, да „Бог никада неће преварити, немогуће је да Бог превари, да бисмо имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, где као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавек по чину Мелхиседекову». (Јев 6, 18-20)

Имамо наду у Господа и знамо да су сва искушења само облачак који ће засигурно проћи. А и ово искушење јесте тај облачак. Јесте искушење, није то Божија казна како су неки склони неки да говоре. Али јесте израз Божије бриге за нашу душу и наше спасење. И у контексту те своје бриге о нама Господ нам упућује разне поучне мере. Он је наш педагог, и својом педагогијом понекад нас чува да не посрнемо толико далеко да не долази у опасност наше спасење, а понекад својом педагогијом има намеру да нас врати себи али и да ми дођемо себи. Има намеру да нам помогне, да ако смо се изгубили у бригама овога света, и кад овај свет почиње да влада нама, да нас подсети на то шта је важно, а шта није важно. Да нам да шансу да разлучимо битне свари од небитних, за смисао и суштину нашега постојања. «Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих» (Јев 11, 1) и зато браћо и сестре и данашње јеванђеље које смо чули јесте јеванђеље о вери. Јер је вера и потврда оних ствари које и невидимо. Ми верујемо у Исуса Христа Сина Божијег, распетог и васкрслог. Верујемо не зато што нам Бог на силу намеће себе, и зато што морамо да верујемо. Верујемо зато што хоћемо, и ако хоћете, верује онај који хоће. Многима је милији живот у сладостима овога света. Многима је тешко да било шта откину од себе. Многима је тешко да се лише било чега, па им је онда комфорније да не верују, то јест изабрали су да не верују а онда покушавају да овековече ту своју пролазну радост и слабост. Мисле да могу да то постане вечно. Сви знамо управо кроз Откривену Тајну Крста и Васкрсења, да све што имамо, све смо добили и да зато немамо разлога да се хвалимо са оним што није наше и што смо добили. Али све смо добили да искупимо. «Искупљујте време!» То је порука коју нам упућује Црква. Све што смо добили, добили смо да испунимо вером. Да осмислимо вером» Зашто? Зато што је кроз нашу веру присутна и благодат Божија, присутан је Бог међу нама, а Он је тај који осмишљава све и сва. Без Њега све је празно и бесмислено, хтели ми то да прихватимо или не. Пре или касније се то показује. Често хоћемо да своју снагу, свој аутортит и смисао свога постојања црпемо у пролазним вредностима. А онда бивамо на крају исмејани, јер заиста све око нас је пролазно, а што је најтрагичније и ми смо пролазни, то јест постоји крај, који у суштини није крај, него је нова страница, корак у нову реалност, где више ниједно правило од овога света, које је изван Крста и васкрсења Христовог не важи. Ни једно правило које не подразува, крстолику љубав, темељ нашег постојања, љубав према Христу и љубав према другим људима, тамо нема никаквог значаја.

Чули смо јеванђеље у којем се десило чудо, у којем је исцељен син једнога човека. Али да бисмо разумели смисао и поруку данашњег јеванђеља неопходно је да имамо шири поглед у контекст догађаја који нам је описао свети Јеванђелист Марко. Наиме, у том ширем контексту имамо драматичну слику на два нивоа, на два плана. Господ је узишао на гору Тавор, повео са собом три своја ученика, Петра, Јакова и Јована, и пред њима се преобразио. Пројавио божанску светлост, а искуство ученика који су били са њима на Гори Тавор је било надумно, неизрециво искуство будућег века. С друге стране, у подножује те планине, те горе, у долини људскога бола и туге и искушења, имамо оца који је дошао код остатка апостола Христових и вапијући моли да му апостоли и ученици исцеле сина који је на смрт болестан.

На гори Тавор где имамо пројаву Царства Небеског, ученици желе да остану тамо и моле Господа, да се саграде сенице за Њега и њих и да они остану тамо. Да остану у радости, заборављајући на оне у подножју, на свет који, такође, чезне за смислом, лепотом, радошћу, за љубљвљу, за здрављем. Хтели су да лепоту Царства Небеског присвоје само за себе. Показали су себичност, самољубље! Заборав на оне остале којима је такође потребан смисао. Логика Господња је нараво другачија. Без критике велике упућене апостолима, Он само својим ставом и примером показује да читав свет има потребу за њим и да је Он потреба читавом свету. Свим људима, свих епоха и свих времана и да сви страдају, пате и болују и да сви чежну за исцељењем и здрављем. Али показује онда силезећи низ гору ка народу како и на који начин, радост, лепота и смисао се постижу. Отац је молио Апостоле да исцеле његовог сина. Господ је одсутан. Он је на гори. И у одсуству Господа, ма шта покушавали апостоли, а ми Црква Христова јесмо апостоли, и ма шта и ми покушавали, ако је Господ одсутан ни једна наша вештина, знање, способност и снага, не могу уродити плодом, плодом који се зове исцелење, који се зове здравље. И кад је упитан Господ зашто ученици нису могли да исцеле болесно дете, Господ истовремено опомињући и будећи нас, како тада апостоле, тако и нас данас одговара: „О роде неверни! Докле ћу бити са вама»(Мк 9, 19). О роде неверни, овај род се изгони само постом и молитвом.

Постом и молитвом, браћо и сестре се побеђује пустиња овога живота и осмишљава сваки кутак нашега постојања, јер пост и молитва као уосталом што и јесте и садржај ове Четрдесетнице, се низводи благодат Божија међу нас. Постом и молитвом се Господ оприсутњује међу нама. А тамо где је Господ, тамо је већ не само здравље, него и Царство небеско. Тамо смо и ми заједно са Њим, преображени, тамо смо и ми заједно са њим победили свет, победили грех и зло. Потребна је из дубине наше душе, истинска молитва која прожима читаво наше биће, сваку нашу пору, наше кости, ум и срце. Молитва, која је својеврсни вапај, али истовремено земљотрес читавог нашег бића и нашег постојања. Молитва која је потпуно предавање Христу! Молитва која значи да је Он у нашим животима на првом месту. A и пост је нераскидиво повезан са молитвом. Пост на који нас подсећа и светитељ коме је данашња недеља посвећена, свети Јован Лествичник. Пост који је аскеза, аскеза која је начин нашега постојања. Пост и аскеза који су лишавање, одрицање, али лишавање и одрицање од егоизма, од самољубаља! Пост у односу на тварну природу, као решење свих еколошких проблема и као измирење са природом. Јер природа нам се свети! Зашто? Зато што је злоупотребљавамо. Зато што реметимо хармонију и поредак природе. Зато што хоћемо ми да стварамо природу! А заправо треба да је лишимо своје грамзивости, своје похлепе. Да је лишимо тровања собом, грехом и злом који постоје у нама.

Природа нам је дата као дар и благослов да, не успостављајући ми поредак у природи, заправо својим интервенцијама кваримо је, него да успоставимо поредак у себи. Не можемо ми очистити, ни уредити ни небо, ни земљу ни воду, ако пре тога нисмо очистили себе. Напротив, ако непрестано не будемо аскезом и постом, оплођене молитвом, чистили себе, успостављали поредак у себи, онда ћемо засигурно својом дисхармонијом загађивати природу, а она ће нам се светити. И наравно, пост је скопчан са нашим односом са ближњима. Лишавати себе егоизма, самољубаља, гордости. Лишавати се у корист другога! Показивати љубав, не социјалном дистанцом. Не допада ми се та реч, која можда има за циљ добро и чији је циљ можда исправан у ове дане када сви трпимо искушње пандемије коронавирусом. Па се препоручује да будемо удаљени једни од других. Физички удаљени на два, три или колико год треба метара. Али то није социјална дистанца, то је телесна удаљеност. Ма колико били удаљени физички једни од других, једна на једном полу земљине лопте, други на другом, у Христу и Христом треба да будемо јединствени, треба да будемо заједно. То је браћо и сестре смисао поста. И о чуда, ево и чуда, које нам у овој причи саопштава Јеванђелист Марко, али чуда које није насиље над нашим умом и срцем. Чуда које нам се не намће споља! Јер чудо увек постоји. Тамо где је Господ тамо је чудо већ извршено. Само је ствар да ли ћемо ми то чудо усвојити. Јер Господ хоће нашу слободу, нашу сарадњу. А наша слобода и сарадња се пројављују управо кроз молитву и веру. Веру у Крст Христов! Он је снага и сила! Он је победа! Крст Христов је тај који чудотвори, јер ја на њему распет Господ који васкрсава, а и нас позива да се заједно са њим распнемо, како бисмо постали учесници васкрсења Његовог.

Крст Христов, међутим, браћо и сестре, јесте једнима лудост, а другима саблазан! ( 1Кор 1, 23). Реч о Крсту јесте лудост онима који гину, вели апостол Павле, а сила Божија онима који се спасавају! И још додаје: да је записано у старом Завету: погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу» (1 Кор 1, 19; Ис 29, 14).

Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа како вели исти Апостол. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажијући заправо Крст Христов.

Молитвом и вером браћо и сестре, чудо је све око нас! А и тешкоће и искушења молитвом и вером као Крст јесу нешто што нам даје унутарњу снагу, нешто што нас отрежњује, што буди у нама потребу да упознамо Бога, себе али и свет онаквима какви свет и ми људи треба да будемо. Нажалост и у ове дане искушења, уместо да одвојимо навежно од важнога, ми пројављујемо свој менталитет. Свађалица, годрељиваца, наметљиваца, па смо дошли и дотле, да размишљајући о ономе што је суштина нашега постојања, о светом Причешћу, до те мере десакрализујемо свете Тајне , да о њима расправљамо као о било којем предмету, идући једни у једну крајност, одлазећи други у другу крајност. А требали бисмо кроз такво искушење да знамо да нам је потребан други, да не можемо без другога. Да у другоме и ми јесмо оно што јесмо. Без другога не само да не можемо познати себе, него без другог ми не можемо ни доћи до свога аутентичног ја, без другога не можемо бити здрави, без обзира да ли имамо ову или ону телесну бољку. Ако смо духовно здрави онда је Господ са нама и чудо се деси.

И ову прилики и позив Господњи на преумљење на покајање, искористили смо да се покаже, и ми у Цркви, да не само да нисмо пример онима који су изван Цркве, него да смо често и много много пута гори. «Молим вас браћо Именом Исуса Христа да говорите исто и да нема радора међу вам .... 1 Кор вели апостол Павле.

И још каже да треба да говормо речима не наученим.... од људске мудрости него наученим од Духа Светога

И сада оно најважније; када размишљамо о Цркви о нашем послању, када размишљамо о свевтим тајнама: „Духовно доказујући духовним“. А ми смо се срозали на ниво да духовно доказујемо својом логиком, и то не чак логиком најузвишенијих умова људске историје, него својом личном логиком, појединачном, острашћеном, грехољубивом, гордељивом.. Логиком која хоће да се допадне свету! Логиком која подилази нашим слабостима! Црква у сваком времену и у сваком простору постоји да би сведочила распетог и Васкрслог Христа, победу над смрћу! Наравно, Црква по дефиницији одувек и пре свих је дужна управо по примеру данашњег силаска са горе Тавор међу народ који страда, и има потребу за Господом, да буде тамо где је маргина, да разуме све, да узме у обзир сваку идеју, свако учење, сва достигнућа, да би свим тим идејам, достигнућима, остварењима, успесима и прегнућима дала свој печат и вечни смисао. Па ко ће, ако неће Црква.

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље показује да се оздрављења непрестано дешавају, али да је неопходно да живимо у молитви и у посту. А и молитва и пост нису појединачна, индивуидуална активност, него активност Цркве, то се увек тиче ближњега – заједнице. А још, ми добро знамо, да онај отац у име свих нас, баш оно што је неопходно за исцељење, дефинише као слабост. Када се обратио Господу тај отац из данашње приче, да му исцели сина, Господ га пита: па верујеш ли да то могу учинити? А он знајући своју немоћи, слабост, грехе и страсти; зло које носи у себи, помало с тугом, али и са надом у љубав Божију каже: «Верујем Господе, помози моме неверју!

Када су апостоли гледали шта Господ чини! Све су видели својим очима и знали, па опет им је вера била недовољна да чине чуда. Шта ми данас да кажемо! И ми видимо својим очима, јеванмђелске слике, али је потребно да то што видимо и чујемо и знамо, да сиђе у наше срце, да постане наше биће! Зато и ми браћио и сестре, знајући своје немоћи и слабости, верујемо! Али заједно са овим оцем из јеванђеља завапимо: помози Господе нашем неверју! Јер да је вера наша јача, то не значи да би искушења била мања! Напротив, готово да сам уверен да би искушења била увек све већа и већа. Што смо снажнији, имамо и веће задатке пред собом. Али за сваки задатак за претходни, садашњи и будући потребна нам је вере: жива вера! Јер без вере у Христа и без молитве Њему, ми смо, иако живи, иако понекад здрави, заправо већ окречени гробови, већ овде и сада мртваци без обзира на то шта смо, шта имамо и каккву позицију заузимамо!

Још једанпут управо у атмосфери Крста и Васкрсења Господњег, потсећајући се на искушења у којима се свим налазимо, а ми додатно овде са искушењима последица земљотреса, пробудимо у себи веру, а онда ће се ојачати и нада. И молимо се Богу за све оне који се жртвују, жртвују своје животе: лекаре, медицинско особље да помогну свима нама. Користим ову прилику, такође, да искажем молитвену подршку пре свега овде у Загребу браћи католицима, који су имали огромна оштећења на својим храмовима и зградама. Много већа него ми! Верујемо, да ако духом будемо сви здрави, и ако плод духа, оно што је култура духовна која се између осталог види и у архитектури и сликарству да ће бити обновљено и да ће бити унапређено. И такође подсећам све наше вернике да у овом периоду страдања и наде али и радости духовне, за све своје духовне потребе обрате се телефонским путем свештеницима, и унутарње и индивидуалне и потребе које се тичу светога Причешћа како би смо се адекватно организовали, поштујући апсолутно сва правила и све одлуке које је Влада наша донела овде. Одлуке које, будимо уверени, нису донете лако и једноставно, одлуке које ни на који начин немају за циљ да ограничавају нашу суштниску и унутрашњу слободу, него одлуке које ако будемо поштавали сигуран сам да ће нас довести што пре у нормално функционисање. Дај нам Господе молитве истинске, нежне, топле, молитве Господу нашем и Спаситељу нашем, Лекару душа и тела наших! Дај нам Господе и вере, макар вере која каже «помози моме неверју»! Али пре свега ма колико били колебљиви, и у молитви и у вери, дај нам да истрајемо на Твом путу који је Пут у вечност! Вечност која почиње овде и сада, али наставља се у Царству Божијем, и у векове векова Амин!

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска



КОНТАКТ
Епархија осечкопољска и барањска
31226 Даљ, Загребачка 2а - Патријаршијски двор
Хрватска

тел/факс (+385) 31-590-020
e-mail: episkop@eparhijaosecka.hr
euodalj@eparhijaosecka.hr

Уредништво сајта
тел. (+385) 99-3512-888
e-mail: info@eparhijaosecka.hr



Права на објављени садржај задржава
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА
Садржај је доступан за преузимање уз обавезно навођење извора.