Данило Лазовић: Шта је то српски национализам? Епархија осечкопољска и барањска

Данило Лазовић: Шта је то српски национализам?

“ Тако наш светосавски, христолики српски народ без питања везују за већ умрлу, нехришћанску Европу. Мало ли је страдалништва српског по Српској Крајини, Книнској и свим другим Крајинама? Мало ли је плача српске нејачи са Косова, грдног и великог судилишта? Мало ли је плача српског из државе Монтенегроздај? Мало ли је плача српског са српске Метохије?”

Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу. Ево зашто је тешко бити Србин. Ево шта је то српски национализам. То је рам у коме је икона Христова, то је дом у коме је Христос домаћин

Глумац живи онолико колико је жив у сећању свог гледаоца. Данило Лазовић, и осетљив и груб, и размахнут и крут, и ломљив, и гласан и самозатајан, глумчина како се данас често чује. На данашњи дан 25. марта 2006. године, умро је велики српски глумац Данило Лазовић.

Ово подсјећање је воштаница портала ИН4С, барду нашег глумишта:

Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу. Ево зашто је тешко бити Србин. Ево шта је то српски национализам. То је рам у коме је икона Христова, то је дом у коме је Христос домаћин.

То је брак у коме је Христос благословитељ, то је село и град у коме је Христос начелник, то је држава у којој је Христос цар, то је уметност у којој је Христос чаробност, то је школа у којој је Христос учитељ, то је црква у којој је Христос првосвештеник. Шта је то српски национализам?

То је борба у којој је Христос војсковођа. То је страдање у коме је Христос главни страдалник, то је мука где се Христос мучи кроз невину децу, то је мрак у коме је Христос једина свећа, то је робовање које је издржљиво само са Христом.

Шта је то српски национализам? То је устанак против неправде са барјаком Христовим, то је победа с певањем Христос воскресе. Шта је то српски национализам? То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос, а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови. То је молитва до последње сузе и последње капи зноја, то је пост док очи не постану двапут веће, то је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама. То је снежна чистота у девичанству, и анђеоска верност у браку, Христа ради. То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у има Христа Бога. Ево због чега је речено да је тешко бити Србин. А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурају у руке.

То су све те речи нашег владике Николаја српског. Нема народа који има такву историју, пуну страдалништва, сужањства за Христа Бога. Једино руски и наш, јединоверни и братски народ има такву историју, и јерменски. У овом савременом страдању сулуди нови крсташи, нови инквизитори кажњавају нас најстрашнијим средњовековним мукама, себи драгим мукама, а једна од таквих је она најгора за нас намењена, она, где се ланцима и синџирима везује живи и христолики за већ умрлог, мртвог и хладног да дугу ноћ проведе тако увезан.

Тако наш светосавски, христолики српски народ без питања везују за већ умрлу, нехришћанску Европу. Мало ли је страдалништва српског по Српској Крајини, Книнској и свим другим Крајинама? Мало ли је плача српске нејачи са Косова, грдног и великог судилишта? Мало ли је плача српског из државе Монтенегроздај? Мало ли је плача српског са српске Метохије? Али ми, христолики, коју у Бога живога верујемо, знамо да ће на референдум у Монтенегроздај по свој прилици доћи и митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и чувар светог пећког трона, Свети Петар Цетињски, са свом крстоносном и победоносном војском директно с битке на Крсима.

Ми знамо да ће на тај референдум, као и 1941, кад је дошао на Цетиње Секула Дрљевић и кад је прогласио неовисну Црну Гору под италијанском круном, доћи и наш Павле Ђуришић са 14.000 виђених момака. Ја колико знам Баја Станишића он ту прилику неће пропустити. Ми који гледамо у Бога живога у овоме дивном и беломе граду знамо и недељом да на овом тргу прошета наш Живојин Мишић у друштву са Кајафом, видимо и да им се ту, где би друго, наго код “Руског цара” придружи и Степа Степановић и одједном, на кратко и Радован, Младић, и наш председник Караџић.

Седну код “Руског цара”, а код кога ће, и договоре се и кад ће, и с ким ће, и докле ће. Бог вас погледао. Хаг, да, дивно је рекао наш генерал, Хад. Генерал коме и овога пута честитам што је у пензији, било би тужно да је у овом срамном миру активан.